A sada nekoliko reči i o politici.
Politika je specifična delatnost. Koliko god bežali od nje, ona će vas uvek stići.
U vreme dvopartijskog sistema (mislim da ga ljudi pogrešno nazivaju jednopartijskim) u Jugoslaviji su egzistirale dve političke grupe: jednu manju grupu činili su članovi SKJ, a drugu mnogo veću grupu činili smo mi koji nismo želeli da budemo sa njima.
Manipulacija je počinjala od najranijeg detinjstva: pionirske marame, pevanje komunističkih pesmica koje su veličale Josipa Broza, Dan mladosti, štafeta itg. - sve do trenutka predlaganja kandidata za prijem u SK. Najbolji đaci vrbovani su i u četvrtom razredu srednje škole aklamacijom su primani u tu partiju. (Sećam se da sam tada jedino ja u svom razredu odbio da glasam sa obrazloženjem da je to privatna stvar samih učenika i da je onda partijski sekretar Druge beogradske gimnazije Koviljka Popov, profesorka matematike, pokušala da me izbaci iz škole. Srećom, nekoliko dana pre toga dobio sam prestižnu „Oktobarsku nagradu” za slikarstvo, novine su napravile nekoliko intervjua i direktorka škole je shvatila da to ne bi bio dobar potez).
Naravno da nikada nisam izlazio da glasam jer sam smatrao da je notorna glupost birati između nekoliko članova iste političke opcije, a da ne znate lično ni jednog kandidata.
Bavio sam se svojim poslom, ali vas ni tada nisu puštali na miru. Stalno su mi prilazili i nudili članstvo u SK. Jednom prilikom je to uradio i partijski sekretar „Ilustrovane politike” u kojoj sam radio. Odgovorio sam da nisam zainteresovan, ali on je insistirao:„Šta, jesi li vernik?”. Odgovorio sam da nisam zainteresovan baš zato što nisam vernik i ne želim da mi Bog bude Josip Broz„.
Ali, to je imalo i svoje posledice. Članovi SK bili su ”moralno-politički„ svesni i imali su sve privilegije, a mi drugi smo, verovatno, smatrani nemoralnim i bili smo politički i na druge načine diskrimisani.
U samom SK nisu svi članovi bili istovetni. Bilo je tu ljudi koji su slepo verovali svome vođi, ali o onih (u ogromnoj većini) koji su tu bili pre svega iz interesa. Jedan moj drug iz najranije mladosti otvoreno mi je priznao da jedino tako mogao da dogura do direktora JAT-a. Bilo je i članova koji su naivno verovali da učlanjenjem u partiju mogu da je promene.
Posle smrti Josipa Broza počinju da duvaju povoljniji vetrovi i da se društvo polako oslobađa dotadašnjih stega. Dolaskom Miloševića, Tito se pomalo zaboravlja - traži se novi Tito. Pošto je Jugoslavija 1974. praktično podeljena na više malih država, svaki ”Mali Tito„ želeo je da bude ”Veliki Tito„ u svojoj državici, osim Miloševića koji je hteo da bude pravi ”Veliki Tito„ u celoj Jugoslaviji. Sa ponosom je govorio kako je komunista od svoje sedamnaeste godine i kako će uvek to biti, ali nije shvatio da je to vreme prošlo. Tako se u krvi raspala Jugoslavija.
Od početka višestranačja i ja počinjem da izlazim na izbore i to je bio sav moj politički angažman. Fotografišem sve što stignem jer za razliku od vremena Josipa Broza, sada me ne hapse svaki put kad me sretnu sa fotoaparatom na ulici. Izlazi nekoliko mojih foto-monografija među kojima je najpoznatija ”Cigani sveta„ objavljena u šest zemalja sa tiražom od 35.000 primeraka.
Počinju ratovi, demonstracije … Kao fotograf agencije ”Gamma„ sve pratim i snimam. Nekoliko puta dobijam batine od policije kao i neki drugi novinari.
Smatram da je državno rukovodstvo (uključujući Miloševića i Šešelja)diraktno odgovorno za prebijanje novinara, jer policija je uvek ta koja samo izvršava naređenja. Razumem da se demonstranti koji koji krše red ili lome po ulici, u cilju sprečavanja nereda, mogu tući i hapsiti. Ali, novinari koji sasvim legalno obavljaju svoj posao, nisu smeli da se tuku. To je odlika bahate i nedemokratske vlasti. Jedan od stubova te koalicije, Vojislav Šešelj, pretio je novinarima pištoljem. Nikada mu neću oprostiti što je jednom našem kolegi razbio jedini fotoaparat (inače taj kolega ga je, kad je došao iz Sarajeva u Beograd, primio u svoju skromnu sobu u kojoj je Šešelj stanovao tri meseca).
Kao profesionalni fotograf smatram da objekat mojih fotografija može da bude svako ko dozvoljava da ga fotografišem. Tako sam snimao Broza, Miloševićev i Đinđićev portret se i danas nalaze na zidovima Glavnih odbora njihovih partija, godinu dana sam bio lični fotograf predsednika SRJ Vojislava Koštunice, predizborni poster Tomislava Nikolića može se i danas videti na raznim banderama širom zemlje…
Sve te, i mnoge druge portrete uradio sam krajnje profesionalno. Ni sa jednim od njih nisam raspravljao o politici. Neki su mi bili simpatični, neki antipatični, ali sve sam snimio najbolje što sam umeo koristeći sav svoj talenat i znanje.
Svako ima pravo na svoj politički stav, a ja taj svoj stav uvek javno iznosim. Smatram da je krajnje licemerno kada pojedini sportisti ili glumci kažu da nemaju svoj stav. Sigurno da ga imaju, ali neće da ga javno kažu, kako ne bi smanjili broj svojih obožavaoca.
Pojedinci kažu: “Ništa ne brinite, izolacije neće biti. Sankcije su davno istrošena ideja, kao i priča o demokratskom mraku devedesetih…„
- Ja bih bio najsrećniji da su u pravu. Ipak, mojih 60 godina iskustva mi govori da greše. Uostalom, nemojmo se baviti proricanjem budućnosti. Sačekajmo i videćemo.
Takođe čujem:” Žao mi je što na kraju priče konačnu štetu trpe fotografije, ali djelimično ste i vi krivi zbog toga, jer ste ih sami utrpali u politiku. Ako ne direktno, svojim postupcima i nastupima, onda barem izborom svog sponzora.„
- Eh, kako bi to lepo bilo kada bih ja birao svoje sponzore. Umesto toga, ja sve svoje projekte o Srbiji sam finansiram od para koje sam veoma teško zaradio snimajući godinama po dečjim vrtićima, snimajući ratne scene po raznim frontovima, snimajući fotomonografije za druge države (Kazahstan, Crna Gora, Sarajevo, Međugorje, Kazanj, Sarajevska Hagada …) Nikada mi ni jedan sponzor nije dao ni jedan dinar za bilo koju monografiju o Srbiji, već je to bilo kupovanje knjiga u pretplati po najnižoj mogućoj ceni. Oni su kupovali unapred knjige koje su im neophodne za poklanjanje stranim državnicima po ceni koja često nije pokrivala ni troškove štampe. Ipak, i na tome sam im zahvalan jer da nije bilo njih, ne bi bilo ni mojih monografija o Srbiji.
I na kraju: ”Kakve veze bi treblo da imaju izbori i situacija nakon njih ako je ova izložba i izlazak monografije zakazana prije. Novac je trebalo da bude ranije odvojen, a ta monografija, preciznije fotografije Srbije, bi trebale da koristi svima. Nefinansiranjem ovog projekta najviše gubi Srbija.„
- Potpuno se slažem sa vama. Jedini takvi primeri su Ministarstvo za dijasporu koje je kupilo unapred 85 monografija i Ministarstvo poljoprivrede. Nekoliko ministarsava je reklo da će kupiti monografije onda kad im budu trebale, većina ministarstava nije ni odgovorilo na moje pismo, a jedno je čak napisalo odgovor da se oni ne bave knjigama o Srbiji već rudama. Nekoliko firmi kupilo je nešto knjiga u pretplati. Jedan izdavač koji je planirao da kupi u pretplati veći broj knjiga rekao mi je da ne želi ”u ovoj situaciji da investira u bilo koji projekat u Srbiji„ i pitao me je da li imam snimljene fotografije Crne Gore.
Toliko o mom bavljenju politikom.
A sada pitanje. Da bi napravili portret neke ličnosti nije uvek potrebno da snimite njeno lice. Ovde sam fotografisao jednog poznatog političara, a na vama je da pogodite o kome je reč.
Prvi posetilac koji pošalje tačan odgovor na današnje pitanje osvojiće jedan primerak moje fotomonografije “Vojvodina, život i običaji”.
Pozdrav,
Dragoljub Zamurović
